петак, 29. јул 2016.

Нада Петровић / Огрнем се самоћом и јездим кроз мркли дан...




Уобичајених двадесетак минута хода од смештаја до градилишта се баш одужило... Два дана и две ноћи стомачних тегоба отежало је глежњеве као да су и са леве и са десне стране прикачене кугле од по десетак кила... Откључавам канцеларију уз шумно избацивање ваздуха из плућа... Врелина ми пали усне... Температура не јењава, помислих, док сам остављала ташну на сто... Уместо да седнем враћам се ка улазним вратима и лагано одлазим до ископа за нову зграду... Срећем девојку која ради у извођачкој фирми и питам за планове, за број људи, за детаље, дајем сугестије... У једном тренутку осећам како ми ноге клецају... Седам на делић угаоне гарнитуре који су радници однекуд довукли... Након неколико минута предаха пењем се преко фосни споредног подрумског улаза у другу зграду, то је најближи пут до канцеларије... Стојим пред вратима неколико минута у покушају да ухватим ваздух, а након тога улазим... За малим столом послодавац... По свему судећи и јутрос мамуран... Савио главу и загледа неке папире... Да нисам приметила да су наопако окренути помислила бих да чита...  На моје Добро јутро, једва процеди одговор, не дижући поглед... Очекујем да крене са виком, што ми је уобичајена јутарња порција једа коју последњих скоро месец дана добијам... Али не, он ћути... Ћутим и ја док прилазим свом радном столу... Одједном скоро крик: „Ти више не седиш ту.“...Навикла сам на његове хирове... Ћутке отварам фиоку да узмем започету табелу, да је допуним подацима... Изнова се проломи глас: „ Не дирај, то није твоја фиока“...  Мука ми је... Поново ми се повраћа... Помало ми се и врти... Вероватно притисак иде испод свих граница разума... Морам да попијем кафу... Ако одлучим да је скувам знам да ће опет да буде хистерични напад... Крећем до врата, са намером да у оближњем кафићу наручим... Питам да ли и он жели, као да је то нешто сасвим нормално у тренутку док он тражи начин да ме повреди... Нешто је промрмљао, нисам разумела шта, али по његовом слегању десног рамена, преко ког је масни перчин седе косе пао, схватам да неће...  Задржавам се неколико минута напољу, таман толико док се закува кафа за понети и враћам се у канцеларију. Седам за сточић резервисан за помоћно особље градилишта.... Изнова вика да ни ту не седим... Смиреним гласом питам где да седнем... Показује ми, од дуванског дима пожутелим кажипрстом, на столицу где седају људи који нису део екипе градилишта. Тек тада видим да је враг однео шалу, али ни једним покретом не показујем да ми ништа није јасно... Отварам поклопчић са кафе за понети, чекам да се 'ладне да сркнем, отварам роковник, датум бележим, почињем да записујем ко је дошао на посао, шта ће да се ради... И изнова ми забрањује да било шта у његовој канцеларији радим... Затварам роковник и испијам кафу... Па није ми први пут да се овако понаша... Да му све смета, да му ништа не ваља... Он нагло устаје, столица иза његових леђа замало што не падне, пролази поред мене не гледајући на моју страну, долази до улазних врата и пре него што изађе, не окрећући се пита да ли сам разумела шта ми је рекао... Климнула сам главом иако сам знала да то не види... Изашао је и тек након петнаестак минута се вратио... Још са врата ми је добацио да данашњу дневницу немам зато што ништа не радим... Иако ми је навика да ћутим, да трпим и да се не буним, нисам могла да издржим.... Са осмехом на лицу сам му одговорила да радим... Када је питао шта радим, одговорила сам му да радим и то баш оно што ми је рекао, значи да дословце испуњавам његов радни налог, а ако жели да сам вољна на други задатак да пређем... Тад ми је наредио да крстиће за керамику бројим... 1, 2, 3, 4, 5,... 105, 106,107... 302, 303, 304... 858, 859, 900... Па нану им њихову спаковали су девет комада мање него што у спецификацији стоји... А шта ако нису?... 5, 6, 7... 205, 206.... 678, 679, 700...  Тек сада схватам како је онима који имају несаницу и који броје овце увек из почетка... Очи ми ко филџани... 789, 800, 801... Гарант сам се негде забројила...          

                                                                       Нада Петровић
                                                                               јул 2016

Нада Петровић / Успутне речи: Сјактати, увоштити, баздити...




Панталоне данима није пресвукао... Сјакте рубови џепова... Такав сјај сам као дете виђала једино код баба Нате и не бих ни знала шта је да нисам чула њене подруге како се дошаптавају да јој се сукња увоштила... Ни реч увоштити нисам разумела... Касније сам сазнала да је то штрокава крпа усјајила као да је воском премазана... Тек од скора знам да се тај израз користи и за тешко алкохолисано стање, а то је још један доказ да постоје речи које опстају једино и само захваљујући томе што измене значење... Али, сама промена значења не значи да се кренуло на боље, на пример често коришћено поређење: „Пијан ко мајка“, никада нисам разумела, а вала ни сада не разумем...
Али нисам хтела о томе када сам започела писање...  У ствари сада и не могу да се сетим шта сам оно хтела да запишем... Можда како је агресивно ћутао што би рекли  психолози или да се будио из алкохоличарске коме како би то назвали психијатри... Можда о томе како му је кожа на врату била црвена као код голошијана зими, у оним данима кад пуца и дрво и камен, а можда и о пепељавом лицу које ме је подсетило на све самртнике који су  се муке ослободили након дугог боловања...
Аха, сетила сам се... Хтела сам о томе како су ми причали да је до пре неколико година то други човек био, скоро без мане, лаф, лафчина, галантан, шармантан... Како се у међувремену пропио, како је почео да тоне и успут друге са собом у амбис да вуче, како је постао хронични лажов и патолошки злотвор који понекад неспретно добрицу одглуми, како се ономад смејао и подсмевао онима за које је знао да гладују, како лукавством крије да је пред банкротством и како је дужан и Богу и народу...
Ма није ни то... Хтела сам нешто друго... Нешто много лепше... Нешто добро што се десило... И не сетих се ничега, баш ничега... Ничега сем коментара радника на кога је викао: „У ал' овај базди на ракичину... Требало би га распалити босиљком“. 


                                            Нада Петровић


недеља, 22. мај 2016.

Нада Петровић / Бука на води




Чуло мириса треба оставити кући, прва мисао док сам јуче улазила у Кнез Михајлову... Ово није мој Београд... Ово је Београд на води који је изгубио свој мирис... А о мирису као печату писала сам у дневничким записима пре неколико година... О мирисима као жиговима којих сам постала свесна у Сочију, у Адлеру, у Веселоје...


Овај садашњи Београд мирише на Теранову, на кинеске радње, на бофл робу... Само да се оградим додатном информацијом: Када кажем мирис Београда мислим на онај мирис метрополе који памтим из Кнез Михајлове... Оно осећање које сам имала пре неколико година... Осећање да је паланка негде далеко иза седам гора и седам мора...



И чуло слуха треба оставити код куће и то ми је врзмало по глави док сам покушавала да ослушнем сопствене мисли запљуснута вашарском буком свега и свачега...




На трен ми се учинило да се пробија цвркут... Подигла сам главу и видела птичицу која стоји на капителу стуба... У том тренутку сам искључила сва друга чула... Превладало је осећање да ће све проћи... Да ће победити природа... Да ће кад тад и овде да се врати мирис слободе...


Нада Петровић / Чипке и дроњци...



Субота поподне... Кнез Михајлова... Није то она иста улица у коју сам знала да побегнем у тренутку када је депресија изазвана санкцијама, Касандрама, Љовисмама, инфлацијом, менталном и сваком другом деградацијом, надирала у покушају да ме потопи... Да побегнем од апела за давање крви јунакињи серије која је у том времену испирала наталожено незадовољство самим тим што није знало чиме ће се у следећем оброку затрпати глад утробија... О овоме бих могла нашироко и надугачко, али одустајем... Одустајем из простог разлога што ми је под ноктима као трнци малом Радоици забијен јучерашњи дан...
           

Значи, Кнез Михајлова, јуче... Чуло вида изоштрено до бола... Девојке у исцепаним панталонама, понека у мајици која виси у дроњцима...  Што је више рупа на маркираној гардероби то су више подигнуте браде, то је гласнији смех... То је на једној страни, а на другој, жена у црним чипканим рукавицама,  без прстију, преко чела навученог црног чипканог шешира, у хаљини која стајлингом апсолутно одговара овим ситницама, гадљиво преврће по препуњеној корпи за отпадке... Сваки пут када налети на неку конзерву и мућкањем се увери да је празна, прелети јој болан грч преко благог руменила вероватно прстом размазаног бледилом образа... У једном тренутку осмех шири од улица... Два три гутљаја страног пива изручује у грло, не додирујући конзервом усне са са којих се љуска кармин...
            


Неколико корака даље девојчице у фармеркама и мајичицама без боје и облика благо климају главама дајући такт ритму и звуку који се из њихових виолина претвара у концерт... Двадесетак слушаоца, међу којима сам и ја,  покушава да фотоапаратима и телефонима ухвати најбољи угао и овековечи слику без звука... Жена са чипканим шеширом неколико пута понавља „Моцарт, ах Моцарт“, пажљиво враћајући испражњену лименку у камену корпу са отпадцима...


       


                                           Нада Петровић

четвртак, 05. мај 2016.

Нада Петровић / Ђурђевдански венчић, ваља се...



Ђурђевдански венчић, ваља се... Да те момци грабе метни граб... Да вираш из дана у дан зато врба... Да будеш здрава стави здравац... А румен ће божур у образи да ти донесе... Стави и перунику због нашег Перуна...За снагу и спољашњу и нутрашњу метни дрен... Млечика је ту да млечна стока буде... Стави и ђурђевак да се зна да је сутра Ђурђевдан... Кроз травке протни црвен конац, ал’ да се не види... Злодусила и злоокима корак да се сапне... Здравац и травке стави у воду ладну да преноћи, пре зоре да се умијеш... И тако умивена изнеси венчић једдан стави на капију, другим окити прозор, трећи на сантрачу бунара, са стране, спреми кићанку за прво јагње... И да не заборавим, води рачуна да ти венчић не украду... Постоји веровање да ћеш се удати за оног ко га кришом са капије скине, а тај не мора да ти буде срцу мио... Знаш, кад је твоја баба била девојка, умели су младићи да девојкама не само венчић него и дрвену капију оиднесу, па запале ватру на сред села, на раскршћу... Једном је тако двадесетак капија било на гомилу, варта се из трећег села видела... Ајд сад да те научим како се пева док се венче плете...







Ђурђија

Ој моја, па моја
ружо румена

Што си се, што си се
рано развила

Разви ме
рано пролеће

Убра ме убра
младо девојче

Ја нисам, нисам
ц неба паднула

Но ме је, но ме је
мајка родила

Па ме је, па ме је
у свилен повој повила

У рујно вино, у рујно вино
ме купала

Са пресно, са пресно
млеко ме дојила

На Ускрс, на Ускрс џанум
ме родила

На Ђурђевдан, на Ђурђевдан
џану ме крстила

За тој ме зову Ђурђија џанум
Затој ме зову Ђурђија џанум.

 ( Џанум= душо моја, срце моје....)



 

                               Нада Петровић

уторак, 03. мај 2016.

Нада Петровић / Нит оћу , нит могу, нит знам...




         Не дао бог да те саветујем... Нит оћу , нит могу, нит знам...А има и нешто што памтим као поуку у тим работама... Будали џаба савет дајеш, неће да слуша... Паметном џаба јер и сам зна шта да ради... А ја нисам баш толко докона да гледам ћорава посла... Него сам у том калу живот живела па знам одакле смрди... 



Nada Petrović / Kamičak istrgnut iz mozaika



          Svi mi umiremo.... I svaki dan je još jedan plamičak koji vatru smrti u nama pali... Šta nam ostaje drugo nego igra i preskakanje preko te vatre? I zamke su tu... I ne možemo se od njih udaljiti... U nama samima su razapete... I nema izlaza iz tog začaranog kruga.... Molim Boga jedino da dane brojim po življenju, a ne život po danima... Ko nije rođen taj neće umreti, kažu naši stari... Dok je mene nema smrti, a kad smrt dođe mene neće biti, reče Šopenhauer...A vredi li dane postojeće mleti kroz mašinicu budućeg nestajanja, pitam ja... Pa dobro... Umreću jednom, ali ne danas,  i ne svaki dan, i ne na rate... Umreću onda kad postanem teret i kad drugi počnu da prizivlju moju smrt... A dotle... Neka oni što su otišli, idu sa mojim oprostom i sećanjem... Neka oni koji nakon mene ostanu imaju moj blagoslov...